Do pred sam kraj do sada ekranizovane priče, Crveni ostaje onaj koji kontroliše sve. Čak i to koliko će publika o njemu saznati. I ne kontroliše više ništa…
“Luka, muško ime grčkog porekla, izvedeno od grčke reči luks, što znači svetlost, osvetljen. Lepo ime za lepog dečaka.” Tom sentencom Crveni (Aleksandar Berček) ulazi u život Petra Maraša (Miloš Biković), na klupi u parku, na samom početku sage o “Južnom vetru”.
Tom sentencom Crveni ulazi u naše živote i sve do samog kraja ovog najnovijeg dela, do poslednjih epizoda serije “Južni vetar: Na granici”, ostaje najveća enigma, najintrigantniji lik serije koju publika ili voli, ili besomučno kritikuje. Ali svakako gleda.
Crveni u toj sceni objašnjava Marašu kako ga dečja igrališta uvek podsećaju na sprave za mučenje i kako je klackalica kao metafora života – uvek prevagne onaj ko ima težu guzicu. I uvek stvari kontroliše onaj koji je u prašini, a ne onaj koji je gore.
“Petar. Petar je muško ime grčkog porekla”, kaže Crveni pred kraj razgovora u parku, “izvedeno iz grčke reči petrus, što znači kamen ili stena.”
Maraš izbezumljeno pita Crvenog ko je on, a stari lisac sa nakrivljenim pohabanim kačketom kaže: “Onaj u prašini.”
Drugi otac
Do pred sam kraj do sada ekranizovane priče o “Južnom vetru”, Crveni ostaje onaj koji kontroliše sve. Čak i to koliko će publika o njemu saznati. U različitim filmovima i sezonama serije, proveje tek poneka informacija o njemu.
“Zove se Slobodan Ostojić, nadimak mu je Crveni”, kaže Marašev otac, svojoj snaji.
“Znaš li zašto ga zovu Crveni”, pita Vajo Đurašinović (Ljuba Bandović) jednog od svojih pomoćnika u prethodnoj sezoni. “Vele da je za vrijeme Drugoga svjetskog rata ušao u neko ustaško selo i sve što je živo našao pokla je. Đecu, žene, ništa živo ostavio nije. Tri dana je, vele, potok teka crven. I još teče.”
Crveni je, dakle, staro vojno lice, čovek koga prate mitovi o strašnoj surovosti, čovek čije je godine nemoguće odrediti – ako je Vajova priča tačna, u sadašnjem trenutku serije on prebacuje i 90 godina, što je nerealno, pa je ta legenda namerno postavljena da prenaglasi ono što predstavlja – ali je poznato da ima zajedničku istoriju sa Maraševim ocem.
Sve je kod Crvenog, od načina odevanja do načina na koji govori, po “kanonu službe”
I u tome je njegova suštinska ulogu u seriji. Crveni predstavlja arhetipski primer “drugog oca” Petra Maraša. Pred kraj prvog filma u stan Maraševog prvog oca (Bogdan Diklić) sa kesom pomorandži ulazi Crveni. Napad panike i besa je Diklić savršeno doneo. Tada priča dobija zaokret iz koga još uvek nije izašla. Crveni je bivši debeovac, vojnik koji je prešao granicu, a Marašev otac, poštenjačina koja bi pre izdala porodicu nego državu.
Crveni: “Došao sam da ti kažem da ću brinuti o tvom sinu kao da je moj.”
Lazar Maraš: “Kao što si brinuo o onoj deci?”
Crveni: “To nisu bila deca, to su bili vojnici, a naš zadatak je bio da ih obučimo.”
Lazar Maraš: “Da ubijaju…”
Crveni: “I da ubijaju ako treba. Za državu se i ubija… Uostalom nisu valjali ništa, takva tura bila.”
Tako smo saznali i njegovu suštinsku ulogu. On je predstavnik “duboke države”, epitom onog “tajnog” čime objašnjavamo svoju stvarnost u poslednjih 30 godina, loš čovek koji će Marašu biti “dobar drugi otac”. I od kog bi do kraja morao da ga spase prvi, loš otac, pijanica i penzionisana poštenjačina.
Krempite i vijetnamke
Popularnije bi poređenje bilo da se na drugu stranu paralele u odnosu na Crvenog postavi neki holivudski ili netfliksovski “tata”, ali otkada poređate sve scene u kojima se pojavljuje, paralela više vuče na istok. Ka Ramizu Karaeskom, starcu iz turske krimi serije “Ezel” (okej, krimi sapunice), koji više govori ćutanjem, čije su poruke kratke i oštre, a anegdote ostavljaju repove razmišljanja za sobom.Ramiz vrti brojanicu, Crveni igra šah ili gleda neme filmove, dok sedi sam u bioskopskoj sali ili hotelskom apartmanu.
Njegova tajnovitost postignuta je upravo takvim, specifičnim scenama, u kojima stari, iskusni čovek, iz pozicije oca svih ostalih likova, deli savete i smrtne presude, jednako hladnokrvno kako jede krempite. Koje takođe, ako razmislite o poznatim ratnim poslastičarima, ne mogu biti slučajne.
Međutim, iako je fokus na ono malo pažljivih rečenica koje izgovara, očigledno se zanemaruje. Njegov izgled.
Naš Ivan Radojčić potvrđuje da Južni vetar nije saga rezervisana samo za klince sa veljonevoljovskim kačketima (“zapravo Tiger Woods golf kačket, meka struktura, metalni swoosh”), i zajedno dolazimo do zaključka da je kostimografija Južnog vetra “on point”. Kod Crvenog posebno.
“Crvenog iz ’Južnog vetra’ možda prati ta krvava anegdota iz rata, ali psihologija odevanja će nam pokazati da ipak postoji nešto čega se junak koga tumači Aleksandar Berček plaši – prehlada”, objašnjava Radojčić. “Skoro uvek u teškoj jakni, sa zakopčanim džemperom i flanelskom košuljom ispod koje se nazire i majica – Crveni je, za razliku od Maraša i Baće i njihovih italijanski skraćenih majica sa procentom elastina, čovek koji štiti krsta jer je tako naučen. Njegov metaforički pancir je vijetnamka, bilo kakva vetrovka, zapravo – u kanonu službe iz koje je ponikao, takva jakna svojevremeno je zamenila sumorne mantile kad su se tekovine SFRJ zamenile za ’tenkovine’: dok se sve raspadalo, jedino su pouzdane bile jakne za lov (na ljude) i ribolov (u mutnom). Iako izanđala i iskrivljena, kragna na toj jakni, iza koje Crveni sikće, šalter je autoriteta o kome nema rasprave. I za kraj, ali možda i najviše važno – taj zavaravajuće dobronamerni kačket, vidno pohaban ali uvek pomno namešten da ne bi izgubio formu, otkriva o Crvenom ono što ni on možda do kraja nije osvestio: da malo zavidi ljudima koji su mirno i pravedno ostarili.”
Sve je kod Crvenog, od načina odevanja do načina na koji govori po “kanonu službe”.
I kada jednom od svojih pijuna objašnjava da klinci ne mogu kad se igraju rata iza zgrade malo da budu Indijanci, a malo kauboji, malo Nemci, a malo partizani, već da moraju da izaberu tim, i kada Marašu na početku sezone čiji kraj čekamo, objašnjava uloge “sina i oca”.
“Za sve je krivo kućno vaspitanje. Nisi ti sa ocem puno razgovarao. Otac mora da zna u svakom trenutku šta sin misli.”
I ovi slojevi, podaci i vizuelni i “književni” identitet Crvenog, zagrebani su jer je Maraš sin čije poteze niko do kraja ne može da predvidi. Čak ni njegov drugi otac. Pa zbog toga i želi da ga se reši.
Jer ispod tih slojeva, postoji još važniji sloj, još važnija enigma koju publika ne bi trebalo da otkrije. A otkriće.
Između dekadencije i postistine
Likovi kakav je Crveni, narativni su imperativ u svim (ili makar svim kvalitetnim) filmovima i serijama. I u književnosti. Zbog toga ih ima u svim modernijim ostvarenjima domaće kinematografije, ali i u nekim filmovima s kraja prošlog veka, gde kontrolišu “opasne frekvencije”.
Takvi likovi su pogodni jer pružaju priliku autorima da uvek dopišu makar još jednu sezonu, jer uvek iza jednog vladara iz senke ima i neki veći. Čini se da Crveni – i svi naši Crveni – ima i važniju ulogu od te praktične pogodnosti.
Ne postoji samo Crveni. Postoje i Plavi i Beli. I čitava grupa nekih đuturuma, koji sedaju za sto od punog drveta u neku veliku socijalističku kancelariju i pričaju o “biznisu”
Nedugo pošto je Fukujama najavio “kraj istorije”, slep za ono što će se u budućnosti dogoditi, jedna od najpopularnijih serija na planeti postaće “Dosije X”. Na osnovu dogodovština Moldera i Skali, jasno je zašto u to doba, akademska zajednica nije do kraja ismejala Fukujamu. Svet je imao priliku za predah, da se pozabavi mogućim postojanjem vanzemaljaca, a da to ne bude nazvano čistom dekadencijom. Tek nakon toga usledio je pravi posao – povratak u ratove, ideološke sukobe, procvat terorizma. I filmovi i serije ponovo su dobile “ozbiljan materijal”.Danas je jedna od glavnih tema postapokaliptični svet i postistina: živimo u svetu u kom je stvarnost zapravo strašnija od scenarija kojima se obrađuju teorije zavere i ratovi i otkrivaju davne misterije.
Kod nas je situacija nešto drugačija. Na ovim prostorima nismo imali vremena da se bavimo vanzemaljcima, uvek je na talonu bio “pravi posao”, neki rat, neki sukob, neka revolucija, čije je posledice trebalo obraditi. Pa je tako u eri postistine jedna od glavnih tema naša “duboka država”, koja je oduvek objašnjenje za skoro sve što nam se dogodilo.
Skauting kriminalaca
Sve se, tako glasi zvanično prihvaćeno objašnjenje, raspalo onda kada su kriminalci postali deo državnih struktura i osetili da imaju moć, da su nedodirljivi. Različita su objašnjenja “kada je sve počelo”, ali je do sada najuverljivije da je u pitanju upad Bugojanske grupe na teritoriju SFRJ i pokušaj izvođenja niza terorističkih napada.
Hrvatsko revolucionarno bratstvo (HRB) organizovalo je upad na teritoriju Jugoslavije, prema izvorima iz Arhiva Jugoslavije i odličnom tekstu Dušana Teleskovića, sa namerom da sipa otrov u Beogradski vodovod, minira trafostanicu u Zagrebu i pokrene bunu svih nezadovoljnih Hrvata zbog neuspeha maspoka.
Teroristi su neutralisani, a taj je događaj naterao službe da promene svoje mehanizme delovanja.
Za početak potpuno je reorganizovan bezbednosni sektor. Utvrdili su se propusti, pa je odlučeno da se formira nova tajna služba – Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) pri Ministarstvu inostranih poslova, a u miliciji je u godinama koje slede formirana i Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ).
Crveni predstavlja arhetipski primer “drugog oca” Petra Maraša. Pred kraj prvog filma u stan Maraševog prvog oca (Bogdan Diklić) sa kesom pomorandži ulazi Crveni. Napad panike i besa je Diklić savršeno doneo
Prema istim izvorima, formirane su i “nezvanične” formacije. Tako se navodi da je S. Č., kao načelnik Uprave za emigraciju, dao zadatak crnogorskoj Udbi da regrutuje kriminalce sa obrazloženjem da treba to da urade kako bi osvetili Vladimira Rolovića koji je ubijen 1971. u Ambasadi u Stokholmu. Zauzvrat, S. Č. je, prema ovom svedočenju, crnogorskoj Udbi „dao“ jadransku rutu šverca cigareta koju su do tada dužile vojne službe za potrebe finansiranja crnih operacija u inostranstvu.
A odluku o angažovanju kriminalaca za potrebe „državnih poslova“ zapravo nije doneo S. Č., iako je on prisustvovao sednicama Komisije za usklađivanje poslova državne bezbednosti kao koordinator zajedničkih snaga vojske, milicije, Udbe i Teritorijalne odbrane koje su jurile Bugojansku grupu.
Odluku je doneo državni vrh.
Crveni je upravo taj čovek. Ne S. Č., nego čovek – država. Onaj koji kontroliše i rute krijumčarenja i onaj ko skautira. Onaj koji može da kaže da je neka “tura momaka za bacanje”. Onaj koji se, kako tvrdi, valjao po blatu. Ali i onaj koji državi “pravi pare”.
Ono što se u postistini zove “deep state”.
Crvena, plava i bela “duboka država”
Iako se o tome toliko govori, iako su neki novinari karijere napravili na “momcima sa vrelog beogradskog asfalta” i teorijama o njihovom uticaju, iako su te priče odavno ispričane, “Južni vetar” raspliće jednu potpuno novu. U poslednjim epizodama ogoljeno je kako ta “duboka država”, zapravo izgleda. Pomalo dovedeno i do apsurda.
Jer ne postoji samo Crveni. Postoje i Plavi i Beli. I čitava grupa nekih đuturuma, koji sedaju za sto od punog drveta u neku veliku socijalističku kancelariju i pričaju o “biznisu”, o tome da “biznis” ni zbog koga ne sme da trpi i oni su gospodari svakodnevice.
Oni imenuju, svrgavaju, penzionišu, likvidiraju – ili njihovim rečnikom “iseljavaju” – i oni na kraju, makar Crveni tako tvrdi, iz svega profitiraju.
Rezigniran, on na sastanku tet-a-tet sa drugim važnim članom tog “tajnog društva”, izgovara da su ga zajebali, dok Berček na briljantan način zaokružuje priču svog lika, prosipajući gomilu deviza iz putne torbe.
Jer on je, kao i svi dobri vojnici, po “kanonu službe”, radio za državu. Misleći da popunjava njen budžet i njene fondove, a ne tuđe džepove. Jeftina naivnost koju smo toliko puta slušali od vojnika države da bismo mogli i da poverujemo da je zadatak zadatak, svejedno da li je u pitanju rušenje Vukovara ili kokainska ruta iz Kolumbije.
I praktično i suštinski, Crveni dolazi do svojih poslednjih, profesionalnih – verovatno i životnih – poteza. A odavno je sudbina izgovorila “taknuto maknuto”.
Tako se na kraju “Južnog vetra: Na granici”, ukrštaju prvi i drugi otac i menjaju maske dobrog i lošeg, iako u ovoj seriji, na granici duboke i plitke države, ima malo toga dobrog.
Heroji su odavno pali, a Crveni i državu i seriju ostavlja nekim palim anđelima, u još dubljoj senci od one koju je svojom podignutom kragnom na vijetnamki i sam stvorio. Kao do sada najbolje oslikan portret korena naše stvarnosti. U prašini. Bez prilike da se pravedno ostari.
*Tekst je originalno objavljen 3. aprila 2023.
Uroš Jovičić