UŽAS
Jutro, kafa vrela, cigareta na usnama, novine ispred mene i naslov – Šaban se povampirio. Protrljah oči i pogledah ponovo, kad, stvarno je neko stavio taj naslov i napisao taj tekst.
Istini za volju, bio sam skeptičan po pitanju naslova (sram me bilo), ali mi đavo ne dade mira, te otvorih novine da vidim.
Naslov u novinama FOTO: Printscreen
Unutra – “Noću šeta po kući i pali svetlo na tremu gde je voleo da odmara”, kao i “Vezali smo trake od njegove majice na kapiju da ne može da izađe iz dvorišta”.
Stajalo je još i da je Šaban poručio svojoj životnoj saputnici Gordani “da ne rasipa bogatstvo”. Okej, malo mi fali da poverujem, ali za to malo je potrebno lično iskustvo.
Naslovi u novinama FOTO: Printscreen
Dotrčala moja malenkost do urednika u redakciju, da mi odobri službeni put za ovu posetu. Gleda me čovek sablasno, misli da sam gutao halucinogene pečurke ili LSD, ali kad mu pokazah novine i naslov – usaglasio se. Sredstva odobrena. Krećem uveče za Krčedin.
Naslov u novinama FOTO: Printscreen
Opremljen poput lika iz prvog srpskog horora “Leptirica”, uputio sam se za Krčedin, nažalost sam. Fotograf/kamerman ima strah od vampira, zbog nekog strica sa kojim je imao nesporazuma oko međe, a koji ga i dan danas proganja… iako je preminuo 2008. godine. Usput pevušim Šabanove pesme, mašim intonaciju… definitivno nisam mogao da budem pevač, ni muzičar. Umro bih od gladi… Mada ni novinarstvo nije na ceni.
Elem, pevušim Šabanovu pesmu “Iz bašte me tvoje zovu šadrvani, otvorićeš prozor sama i bez sreće, upalićeš fenjer, al me biti neće”. Ježim se. Da l zbog Šabana ili moje bivše žene – ne znam.
Parkirao kola, mrkli je mrak sa stražnje strane kuće. Kapija škripi, pokidah gore navedene “trake od Šabanove majice” i uđoh u dvorište. Poput “Tajnog agenta 007” šunjam se oko kuće u nadi da ništa neću naći. Zamislite, novinar želi da ništa ne pronađe. Na tremu sa pogledom na Dunav, odakle je Šaban voleo da gleda reku (kako je navedeno u tekstu novina), gori fenjer. Skamenio sam se. Vraćaju mi se stihovi.
– Šta bi, junače – začu se iz ćoška, a ja ne vidim ko pita, mada mi je već jasno. Naježio sam se. Pokušavam da kažem nešto, ne ide. Knedla u grlu. Noge trne.
– Mmmolim – jedva promucah.
– Šta si se skamenio? Ti si verovatno novinar koji je pisao tekst o meni – nastavi on. Da, to je Šabanov glas, nema sumnje.
– Nisam. Odakle Vam to da sam novinar?
– Čupav si, sujeveran, a i popio si par rakija pre nego što si došao. Znači novinar?
– Jesam, ali nisam ja pisao tekst o Vama – pokušah da sročim u dahu.
– Sedi – reče Šaban iz ugla i ja sedoh i tek tad mu ugledah lice. Bio je bled.
– Bledi ste – izustih.
– Jesam. Loše sam spavao. Čekam mesecima da neko dođe da napravi intervju sa mnom. Imaćeš ekskluzivu – namignu mi dobro poznat lik.
– Mogu da Vas fotografišem? – upitah ishitreno, jer sam pretpostavio da mi niko neće verovati da ovo vidim.
– Neće ništa da se vidi na fotografiji, bilo bi uzaludno – reče on i odmahnu rukom – počni.
– Okej. Uh… Zašto ste se povampirili – upitah i posmislih “Bože, kako očajan način da počnem intervju sa vampirom”.
– Zato što mi vi novinari ne date da počivam u miru.
– Kako to?
– Otkako sam poginuo zarađujete na meni. Pišete bre sve i svašta. I istinito i lažno. I na kraju, kad sam video naslov da sam se povampirio.. Ej, povampirio se… Zamisli…
– Pa, jeste.
– Jesam, sine, kako da se ne povampirim. Prenesi kolegama da spuste loptu i pitaj ih da l su normalni kad mogu da napišu da sam se povampirio.
– Ali kolegijalnost mi ne dozvoljava.
– Istina ti dozvoljava, sine. Reci im da sam došao samo to da vam poručim. To je katastrofa šta su ljudi pisali. Sramota mene na onom svetu. Crvenim.
– Još nešto?
– Da. Ima još nezadovoljnih na onom svetu. Rešili su da ti daju intervjue. Budi u pripravnosti.
– Okej, hvala Vam, gospodine Šabane.
– Šapke, sine. Ajde, vreme je da ideš, ostavi me da počivam u miru.
– Doviđenja.
– Doviđenja – pozdravi me Šaban i pokaza na kapiju.
– E, da… Zaboravih još nešto… Reci Goci da ne rasipa bogatstvo – dodade Šaban ironično sa onim prepoznatljivim osmehom i namignu mi. Znao je da kapiram šalu.
Dok sam izazio, čuo sam anđeoski glas kako poje i ulepšava tišinu i gubi se iznad Dunava.
– Gledam u tužnu jesenju noć, s pokisle grane lišće opada. U daljini čujem muziku neku i pitam sebe gde li si sada!