Na današnji dan, pre 30 godina, bošnjački ekstremisti ubili su srpskog svata Nikolu Gardovića ispred Stare pravoslavne crkve na Baščaršiji, što je nagovestilo početak tragičnog ratnog sukoba 1992. godine.
Čitav događaj odigrao se nakon venčanja Milana Gardovića i Dijane Tambur u hramu Preobraženja Gospodnjeg u Novom Sarajevu. Nakon venčanja povorka sa svatovima se uputila u Dom svete Tekle u dvorištu Stare crkve na Baščaršiji, gde je trebalo da bude svadbeni ručak.
U svatovskoj koloni je bilo stotinak svatova koji su parkirali svoja vozila kod Vijećnice, gde se nalazio najbliži parking Staroj crkvi.
Nakon što su parkirali putnička vozila kod Vijećnice, svatovi su peške krenuli ka Staroj crkvi. U neposrednoj blizini prilikom ulaska svatovske kolone u dvorište Stare crkve, pored svatova se zaustavilo belo putničko vozilo u kome su se nalazila četiri kriminalca, među kojima je bio Ramiz Delalić zvani Ćelo.
Provokacije su eskalirale u porti crkve u Novom Sarajevu, jer su svatovi bili izloženi psovkama, pretnjama i povicima: “Šta ćete vi ovde? Nije ovo Srbija! Idite u Srbiju!”.
Nikola Gardović je pokušao da odbrani svatove rečima: “Šta to činite? Ne kvarite mi veselje, sram vas bilo!,” nakon čega je pucano u njega.
– Još osećam njegovu vrelu krv na rukama, a nisam zaboravio ni kako me moj bivši kolega policajac ignorisao kada sam ga zamolio da pozove miliciju i hitnu medicinsku pomoć. Tada me uhvatila panika – on ne reaguje, a pored nas… Kroz svu tu gužvu, prolaze čak tri medicinska auta i ne gledaju na nas, a Nikola nam umire na rukama… – seća se Jovančić, penzionisani policajac.
Za ubistvo Nikole Gardovića niko nije odgovarao, iako je Rasim Delalić-Ćelo kasnije javno priznao i hvalio se da je ubio Gardovića.
Muslimanski zločinci su izašli iz kola i nasrnuli na mladoženjinog oca, starog svata Nikolu Gardovića, koji je nosio srpski barjak. Ramiz Delalić je pokušao da Gardoviću oduzme srpsku zastavu nakon čega je došlo do tuče. Delalić je izvadio pištolj i smrtno ranio Gardovića, dok je njegov saučesnik ranio sveštenika SPC i Gardovićevog zeta Radenka Mirovića, ali zastava je odbranjena.
Zločinci su pobegli. Nikola Gardović je preminuo nekoliko minuta kasnije u kolima hitne pomoći. Pored počinioca ubistva Ramiza Delalića zvanog Ćelo, svedoci su kao napadače i saučesnike napada ubistva prepoznali i Suada Šabanovića iz Zvornika, Muhameda Švrakića, sina osnivača Zelenih beretki Emina Švrakića. Četvrti napadač je Taib Torlaković, koji je kao i Ramiz Delalić Ćelo, nakon rata ubijen u mafijaškom obračunu u Sarajevu.
SIN SRPSKOG SVATA U KOG SU PUCALI ISLAMISTI: KAKO DA OPROSTIM, KAD SLAVE ZLOČIN?!
Nikolin sin, protojerej Jovan Gardović izjavio je 2017. godine u intervjuu za Sputnjik da je on može da oprosti, ali nema kome.
– Mogu da kažem – praštam, ali kome, kad onoga na drugoj strani to ne interesuje – kaže protojerej Jovan.
– Moj otac je bio građanin Sarajeva, građanin BiH, niko iz grada, republike ili neke stranke nije došao i rekao, desilo se što se desilo, možemo li da izvučemo neku pouku, da naša pokoljenja ne načine istu grešku – kaže sveštenik Jovan Gardović.
Nebrojeno puta pregledao je snimak svadbe, doček gostiju, “otkup mlade”, venčanje, radosna lica, ozareno lice oca u crkvi iza mladenaca, a samo pola sata nakon toga, ubijen je. Dvadeset sedam godina traje nedoumica – ko su ti ljudi, zašto baš oni, zašto njegov otac. Najviše ga muči činjenica što nema zvaničnog odgovora na pitanje da li iza svega stoji samo Ramiz Delalić, koji je pucao, ili neko drugi.
– Uhapšen je sat posle ubistva, moj brat i još jedan svedok išli su u SUP i identifikovali ga, ali njega su isto veče pustili. Nestao je, a u aprilu se vratio u Sarajevo, pred početak pravog rata. Posle Dejtona se vratio, jer se jedno vreme krio u inostranstvu, novine su pisale da je došao zbog biznisa, uhapšen je i počelo je suđenje, iz trećeg pokušaja – priseća se otac Jovan.
Kao čovek od poverenja, ubica je ubrzo postao komandnt Devete muslimanske brigade. Za zasluge, od Alije Izetbegovića dobio je pištolj sa posvetom. Ramiz nije doživeo presudu – kad je završeno iznošenje odbrane, ubijen je, mediji kažu u mafijaškom obračunu. Političar i novinar Fahrudin Radončić tvrdi da iza ubistva stoji SDA, stranka Alije Izetbegovića. Kao čoveka i sveštenika, pitali su Jovana da li je oprostio. Kaže da se danas reč “oprostiti”, mnogo lako koristi, posebno u politici.
– Idu levo-desno, i tobože praštaju, ja to ne bih tako lako koristio – kaže otac Jovan.
Danas retko odlazi u Sarajevo, ne oseća se prijatno tamo. Dok je trajalo suđenje, prolazio je svojim omiljenim ulicama detinjstva i srećne mladosti, ali danas tamo više nema razumevanja, a nema ni Srba. Ne želi da ga gledaju popreko jer govori ekavicu, voleo bi da ponovo popije pivo posle ćevapa kod Ferhatovića, ali pivo se na Baščaršiji više ne služi.
Otac Jovan kaže da je najstrašnija činjenica da se posle rata ništa nije promenilo.
– Njima je sasvim normalno da je prvi mart Dan nezavisnosti BiH, a to što je na taj dan ubijen Srbin, što je pala srpska krv i što dobar deo državljana BiH taj dan ne smatra praznikom jer ne može da se raduje, to im ne smeta. Taj referendum je trajao dva dana, 29. februara i 1. marta, ali rezultati nisu bili odmah, mogli su da uzmu drugi dan za praznik, ali to niko nije predložio. I dalje se insistira na tome da je kriv onaj drugi. Tuga mi je samo u tome što ne vidim neko rešenje za ubuduće u retorici koju malo-malo pa čujemo – zaključuje otac Jovan.
Jovanov brat Milan, mladoženja, danas je sveštenik u Malmeu, a Arsenije služi u Stokholmu. Otac Jovan, u Beogradu je dočekao da mu jedna ćerka diplomira, da se druga uda, da sin Nikola, koji nosi dedino ime, upiše treću godinu Bogoslovskog fakulteta, a nedavno je dobio i unuka. O događajima od 1. marta braća sve ređe pričaju, sami se bore sa svojim bolom.