UŽAS.
OPET SE DESILO U GORAŽDU, opet se šuti.
Do kada će nasilnici s prepoznatljivim porodičnim prezimenima imati zaštitu? To što u mojim venama teče isto prezime ne mijenja ništa. Nasilnik je nasilnik, pa makar mi bio i najbliža krv.
Još jedno brutalno nasilje nad ženom.
I opet — šutnja. Šutnja institucija, šutnja grada, šutnja koja poručuje žrtvama da nisu važne. Žena je pretučena do mjere da danas živi u strahu da izađe iz kuće. Osjeća se nezaštićeno, a postupanje nadležnih svedeno je na “prekršaj javnog reda i mira”. To nije greška u proceduri. To je poruka.Nasilje nije incident. Nasilje je obrazac.I dok god se ovakvi slučajevi guraju pod prekršaje, dok god institucije rade minimum, nasilnici će računati na tišinu.
Nije normalno da se žene boje.
Nije normalno da nasilnici hodaju slobodni.
Nije normalno da Goražde šuti.
Ovo je poziv da prestanemo šutjeti. Da dirnemo u ono što boli. Da podržimo žrtvu, da tražimo odgovornost i da ne dopustimo da se brutalnost sakrije iza birokratske formulacije.
Goražde mora bolje.
Žene zaslužuju sigurnost, ne strah.