U jednom periodu naša košarka je zapala u veliku krizu, pre svega reprezentativnu. Iz mlađih selekcija su izlazili igrači koji su pravljeni po “kalupu”, onako kako su ih neki “čuveni” treneri oblikovali u mlađim selekcijama, pokušavši nesvesno da potpuno promene naš košarkaški gen i da stvore neke robote koji će biti savršene građe, visine i atleticizma. Valjda da bi se lakše prodali ili kako god…
Onda se u moru istih pojavio neko drugačiji, ne nužno uvek (naj)bolji od ostalih, ali drugačiji.
Neko ko je umeo da nas više puta po meču podseti zašto smo (bili) zemlja košarke.
Neko ko je umeo da svaki napad učini jedinstvenim a ne samo da prevede loptu i prozove akciju.
Neko ko je umeo i da nas iznervira, a svoje trenere posebno, sve dok se nije izbrusio u najsjajniji brilijant koji smo videli u čitavoj jednoj deceniji domaće košarke.
Znamo da mu lateralne kretnje nisu bile najbolje, znamo i zašto.
Znamo da neki NBA igrači i dalje pričaju o njegovim pasovima iako “preko bare” nije imao preveliku ulogu.
Znamo i da ćemo mi i dalje da prepričavamo trojku preko Garbahose ali ne i njegove pasove, jer te pasove ne možemo da prepričamo, možemo samo da ih gledamo iznova i iznova.
Miloš Teodosić, završio je igračku karijeru.
Hvala što si polomio kalup i podsetio nas kuda treba da idemo.
Hvala za sve.