Danas se sećamo Dobrine Prodanović i njene priče.
Dobrina je među narodom Podrinja poznatija i kao majka hrabrost, čija je fotografija sa lobanjom sina jedinca Živana obišla svet kao najpotresnija slika proteklog rata i zločina koji je učinjen nad srpskim stanovništvom ovog kraja.
NJen sin Živan Prodanović je ubijen kao civil na svom kućnom pragu 21. juna 1992. i to nakon zarobljavanja i strahovitih tortura i mučenja.
Ubijen je prilikom napada muslimanskih vojnika iz Srebrenice na srpsko selo Ratkovići, takođe u opštini Srebrenica. Živanovi posmrtni ostaci, tačnije samo lobanja, pršljen, tri rebra i leva lopatica su pronađeni u obližnoj masovnoj grobnici.
Tog vrelog junskog dana Orićevi vojnici su upali u Ratkoviće i masakrirali 24 civila, žena i staraca. Živana su zarobili i odveli ga u polje blizu sela gde su ga bez prestanka tukli i maltretirali. Hicima iz vazdušne puške ubio ga je Izet Arifović, vojnik 28. divizije tzv. Armije BiH kojom je komandovao Naser Orić.
Selo u kojem je pre rata živelo oko 350 Srba opustelo je.
“Prepoznala sam mog Živana po navlaci za zube. Uzela sam njegovu lobanju u šake i cvilela sve dok glas nisam izgubila, a oči mi pobelele. Presudili su mi tog dana, ja sam u grobu već 23 godine.
Duša me strašno boli. Mogla sam umreti u selu, kuća spaljena, nema mi deteta…
Preklinjala sam da me sklone odatle, nisam mogla to da izdržim.
Tugujem, sama sam.
Plačem i samo plačem, oči mi se nisu još osušile. Izvadili su mi srce iz grudi, živim bez srca, bez mog Živana, ne znam ni kako sam živa.”
Ovako je, kroz plač, govorila Dobrina, koja je preminula na današnji dan 2019. godine i zauvek ostala simbol patnje i stradanja srpskoga naroda.