Branko, nekoliko meseci pre nego što je nađen mrtav, obavestio prijatelje da ga neko prati
Branislav Branko Vasiljević, reprezentativac Jugoslavije, vrsni karatista, bivši funkcioner Srpskog pokreta obnove i šef obezbeđenja Demokratske stranke i njenog tadašnjeg lidera Zorana Đinđića, pronađen je mrtav na današnji dan pre tačno 23 godine. Zvanična istraga je saopštila je da je reč o samoubistvu, ali malo ko je poverovao u to. Ta sumnja ostala je do danas.
Vasiljević je pronađen mrtav 3. novembra 1999. godine u svom stanu u ulici Save Kovačevića (danas Mileševska) na beogradskom Vračaru. On je zatečen sa prostrelnom ranom iza levog uva, a ruke su mu bile između nogu.
Pored mrtvog Vasiljevića ležao je pištolj kalibra 7,62 milimetara, popularni “tetejac” za koji je imao urednu dozvolu.
Brat Branka Vasiljevića, neposredno pošto je nađeno njegovo beživotno telo, tvrdio je za medije da je rana od metka bila isuviše velika da bi mogao da je ostavi “tetejac”.
U prilog tvrdnjama da Vasiljević nije digao ruku na sebe išle su i izjave njegovih prijatelja koji su tvrdili da ih je Branko, nekoliko meseci pre nego što je nađen mrtav, obavestio da ga neko prati.
“Ubistvo svakako”
Posebnu sumnju budila je činjenica da izveštaj sa obdukcije tela Branka Vasiljevića nije obelodanjen u javnosti. Taj obdukcioni nalaz, inače, ni danas nije poznat.
Ni sam Zoran Đinđić nije verovao u tu zvaničnu verziju Vasiljevićeve smrti. Otvoreno je u javnosti govorio o liklvidaciji čoveka od poverenja.
– Ubeđen sam da Branko Vasiljević nije digao ruku na sebe kako se ističe u prvim informacijama SUP-a. Vasiljevic nije bio umešan ni u kakve afere niti kriminal. Ne mogu da sumnjam da li je u pitanju politicko ubistvo, ali je ubistvo svakako – rekao je tada lider demokrata.
Atentat na Zorana Đinđića
Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u 12.23 sati na stepeništu ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade Srbije.U njega je pucano iz puške “hekler end koh”. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Njegov telohranitelj Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica.
Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio je, prema presudi, pripadnik Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je tokom svoje završne reči na suđenju povodom ubistva Zorana Đinđića izjavio da nikada nije na čoveka pucao iz snajpera, odnosno da nije obučeni snajperista. Osuđen je na 40 godina, a maksimalna kazna izrečena je i drugim pripadnicima “crvenih beretki”.
Posle Vasiljevićeve smrti, u obaveštenom delu javnosti se spekulisalo da je reč o ubistvu i da bi jedan od mogućih motiva mogao da bude taj što je on bio viđen za prvog ministra policije u postmiloševićevskoj Srbiji. Da su na njega najozbiljnije računali na tom mestu, jasno su istakli Vuk Drašković i Zoran Ðinđić, opraštajući se od njega u zajedničkoj čitulji koja je objavljena u novinama posle Vasiljevićeve smrti.
Branko Vasiljević je bio pripadnik Srpske dobrovoljačke garde sa Ðorđem Božovićem Giškom na čelu. Ova paravojna formacija bila je posebno angažovana 1991. godine na ratištu u Hrvatskoj. U Srpsku dobrovoljacku gardu ušao je preko Srpskog pokreta obnove, u kojem je ostao do 1996. godine, kad je prešao u Demokratsku stranku.
Brak sa Olgom Kavran
Kao dugogodišnji reprezentativac Jugoslavije u karateu, radio je kao telohranitelj Vuka Draškovića i Zorana Ðinđića. U vreme kad je Ðinđić bio gradonacelnik Beograda, Vasiljević je bio zamenik sekretara Skupštine grada. Po odlasku iz gradske skupštine, prestao je aktivno da se bavi politikom i prešao je u privatan biznis.
Neko vreme devedesetih godina Vasiljević je bio oženjen Olgom Kavran, koja je bila portparolka glavne haške tužiteljke Karle del Ponte. Olga Kavran i Branko Vasiljević, upoznali su se još kao studenti prava. U braku su ostali nekoliko godina. Decu nisu imali.
Olga je, posle razlaza, otišla u Holandiju, dok se Branko oženio po drugi put i dobio ćerku, koja je u vreme njegove smrti imala svega osam meseci.
U Tribunalu u Hagu, inače, Olga Kavran radi od 1997. godine, a srpskoj javnosti je poznata kao jedan od vođa studentskog protesta 1992. godine, zajedno sa Draganom Ðilasom i Vlatkom Sekulovićem.
U Holandiji se udala po drugi put, gde je i upoznala sadašnjeg supruga, filmskog montažera Mirka Bojovića. Ćerka je profesora dr Dragoljuba Kavrana, stručnjaka za pitanja državne uprave i člana Krunskog saveta, koji je od 1981. do 1986. godine bio specijalni tehnički savetnik generalnog
sekretara Ujedinjenih nacija.
Zvanična verzija, po kojoj je Vasiljević počinio samoubistvo, odmah je osporena, ali do današnjeg dana nije učinjeno ništa da se dokaže suprotno.