PREKJUČE su SAD upozorile Srbiju da njeni građani, na sankcijama obuhvaćenim NIS-ovim pumpama, ne mogu da plaćaju račune čak ni nacionalnim DINA karticama.
Vlast nas je ubeđivala da se sankcije ne odnose na domaću karticu, pa se s pravom možemo pitati koje nas to sledeće neprijatno iznenađenje čeka iza ugla. Pored otvorenih, direktnih laži režim obilato koristi još podliju vrstu komunikacije sa tzv. narodom – prećutkivanje.
Povratak na fabrička podešavanja iz 1992.
Eto, znači, došo vakat da se srpska politička elita, a radi se o istom strančkom korupusu iz devedesetih sa promenjenim ulogama i imenima, vrati na fabrička podešavanja iz 1992., kada je međunarodna zajednica Miloševićevoj Srbiji uvela sveobuhvatne sankcije. Iako nema, kao onda, budalastih političkih njuški koje će prkosno uzvratiti kako smo u odbranu srpstva spremni “da jedemo korenje”, Vučićevi mediji i analitičari nas ubeđuju da će sve biti ok, bar do kraja godine.
Zmija, gušter i kolektivni refleks
Možda nove sankcije, za sada, nemaju dubinu i obim onih prethodnih, ali psihološki efekat na pomen bilo kakvih sankcija kod starijih građana koji su ih osetili na svojoj koži, a koji su u većini, ima podjednako psihološko dejstvo. Koga je zmija ujela taj se i guštera plaši.
Nećemo se ovoga puta previše baviti mogućim posledicama, koje su još uvek nesagledive, niti drugim tehničkim detaljima američkih sankcija. Pokušaćemo da identifikujemo taj mračni, unutrašnji mehanizam koji Srbadiju, i to u miru, dovodi u frontalni sukob ili sa celim svetom ili bar sa najačom svetskom silom, po drugi put za 33 godine.
Kako smo sami sebi uveli sankcije
Prethodne sankcije koje nam je Savet Bezbednosti UN uveo 31.maja 1992. bile su posledice procesa započetog Miloševićevim državnim udarom na ustavni sistem, što je dovelo do suštinske promene autonomih statusa Kosova i Vojvodine.
Ta se 1989. zaokružila uvođenjem ekonomskih sankcija drugoj članici federacije, Sloveniji.
Toliko o uvreženom narativu da mi nikada nikome nismo uvodili sankcije, da ne pominjem one koje smo, tokom potonjih ratova u Hrvatskoj i BiH, spakovali neposlušnim Srbima preko Drine i Dunava. Usledio je finansijski udar na saveznu kasu štampanjem preko četiri milijarde maraka, u dinarima.
To je već bila očigledna priprema za rat koji će uslediti, prvo u Hrvatskoj, a kada je bilo jasno da se preneo i na Bosnu 1992., stigle su sankcije. Smeliji istoričari su ove sankcije – koje su izopštile Srbiju u jednoj od najpotentnijih i najvažnijih decenija u istoriji civilizacije – po svojoj štetnosti stavili u ravan sa najmračnijim dobom otomanske vladavine.
Rusija tada i sada – stari refleksi u novom ruhu
Politički preživeli akteri ovog zlodoba, kao što je nekadašnji Slobin prvi omladinac Ivica Dačić, ponekad bi u pola glasa taj veliki nesporazum sa svetom objašnjavali našim nerazumevanjem posledica i promena koje će doneti famozni Pad Berlinskog zida 1989.
U kritičnom periodu raspada SSSR kada je Jeljcin osamostalio Rusiju i penzionisao Gorbačova, Milošević je i finansijski pomogao njegove protivnike, čvrstorukaše koji su izveli neuspeli puč. Dakle, sasvim je jasno zašto se i Jeljcinova Rusija tada pridružila međunardnim sankcijama SR Jugoslaviji.