Samohrane majke često su na meti kritika, osuda i predrasuda od strane okoline, jer čini se da nikada nisu dovoljno dobre, dovoljno mudre i dovoljno dovoljne svojoj deci, već uvek neko drugi zna tačno šta bi i kako bi da je na njenom mestu.
I Dragana se često susretala s ovim pitanjima, pogađali su je i komentari vezani za njenu decu i izbore koje je u životu napravila. Pitali su je, ne znajući da ona nema slobodan vikend, ni godišnji odmor, čak ni par sati tokom jednog dana. Nije u prilici da uzme bolovanje. Ne sme. Jer ima njih četvoro, u kolicima. Ovo je njena priča.
– Rođena sam u selu Poljane, opština Obrenovac. Do desete godine živela sam kod roditelja, a od petog razreda me je školovala tetka u Beogradu. Završila sam ugostiteljsku školu za kuvara i zaposlila se odmah, u svojih 17 godina. To je bilo ’82., a radila sam sve do 2014. U međuvremenu sam se udala i potom rodila četvoro zdrave dece. To su bila deca kao jabuke! Prva se rodila Milica (35), pa Ana (33), zatim Zvezdana koju zovemo Beba i Dušan (28) – počinje Dragana Jović (55) za “Blic”.
Svakome ko pita, odmah kaže da nije rađala četvoro da bi dobila muško dete, već zato što voli decu. Zato što je oduvek maštala o punoj kući, zato što su deca bila i ostala svrha njenog života. Dodaje da je htela da ima još dece, ali kada je najstarija ćerka krenula u školu, shvatila je da ne bi mogla sve da postigne.
– Na vreme su prohodali, progovorili, naučili na nošu, sve po redu. Deca su završila redovnu osnovnu školu. Teško su savladavali gradivo, a ja sam učila sa njima svaku lekciju iz svih predmeta, ne znajući da su lako ometeni u razvoju. Nisam mogla to da prepoznam, a nijedan psiholog prilikom upisa u školu mi nije to rekao. Valjda nisu još to ni ispoljavali kada su kretali u školu – kaže Dragana.
“Pozorištance Puž i parkove zamenile su klinike”
– Živeli smo na Karaburmi. Naša kuća je uvek bila puna dece. Ako smo išli na Zvezdaru u šetnju, išlo je bar desetoro dece. Ako bi ih vodila u pozorištance “Puž”, nikada nisu išla samo moja deca, to važi i za bioskop. Znaju njihovi drugari kakve su Gagine kiflice koje smo zajedno mesili i pekli za svu decu u parku, stajali su u redu i čekali sledeći pleh. Bila je to kuća puna radosti i dečije graje – priseća se majka.
– Saznala sam da mi je Milica ometena u razvoju. Imala je psihičkih problema, krize svesti po nekoliko puta na dan, ležala je i u bolnici. Ipak, sve analize organskog porekla bile su uredne. Upisala sam je u specijalnu školu, da bi posle bombardovanja druga ćerka, Ana, dobila jak tremor ruku. Jedva je držala kašiku i pisala. Došli su i problemi sa gojaznošću. Bio je to period kada sam od pet radnih dana, tri išla sa njima na klinike, samo ispitivanja, nikakvo lečenje – kaže ona.
Uporedo sa tim, sve vreme je i radila u ugostiteljstvu, sa jednim slobodnim danom. Ipak 2002. odlučila je da napusti firmu.
– Saznala sam da mi je Milica ometena u razvoju. Imala je psihičkih problema, krize svesti po nekoliko puta na dan, ležala je i u bolnici. Ipak, sve analize organskog porekla bile su uredne. Upisala sam je u specijalnu školu, da bi posle bombardovanja druga ćerka, Ana, dobila jak tremor ruku. Jedva je držala kašiku i pisala. Došli su i problemi sa gojaznošću. Bio je to period kada sam od pet radnih dana, tri išla sa njima na klinike, samo ispitivanja, nikakvo lečenje – kaže ona.
– Dvoje dece su već bili u srednjoj školi, dvoje u osnovnoj. Dolazila sam kući umorna i pitala decu šta ima za ručak. Kuća je bila uredna, ručak skuvan, veš su znali da razdvoje i uključe mašinu. Voleli su da rade. Znali su ujutru da me izguraju iz kuće da idem kod komšinice na kafu, a oni složno da pospreme kuću. Ma, ništa im nije bilo teško – rekla je Dragana.
– Tada sam pomenula i drugu ćerku i problem sa tremorom. Jedina bolnica koja je prihvatila da ih pogleda svih četvoro, iako sam ja to vec tražila u drugim klinikama, jer sam već naslutila da imaju nešto povezano što ne valja. Ostali su jos zdravo hodali dok je Milica već počela da vuče nogu. Prof. dr Vedrana Milić-Rašić je pretpostavila da se tu radi o genetskom poremećaju ali je to trebalo i potvrditi, dokazati. Dve godine smo čekali da se nađe ko će da uradi to genetsko ispitivanje. Konačno, poslali smo krv svih šestoro u Antverpen. Čekalo se narednih pet godina. Stigli su rezultati – objašnjava majka.
– Milica je u svojoj 25. sela u kolica, do svoje 29. je mogla da se premesti na krevet i toaletna kolica. Sada ima 35, na noge ne staje nikako, imamo bolnički krevet, dizalicu i pelene. Ana je hodala normalno do svoje 23., sada ima 33, jedva je sa kolica premestim na krevet i toalet. Zvezdana je bila moja desna ruka, kupala je Milicu, kuvala ručak, održavala kuću, jer sam putovala iz Obrenovca za Beograd na posao. Imala je momka, trebala da se uda. U 24. počela je teško da hoda. Sada ima 31 i u kolicima je, pomažem joj da se obuče i okupa. Dušan je jedva hodao, vozio je motor, padao, ustajao, dizali ga ljudi na ulici – priča Dragana.
– Učim ih da je i život u kolicima – život i da je lep i da nisu jedini. Imamo mir, dovoljno prihoda, kuću, dvorište, životinje, dobar komšiluk, moju porodicu. Izvedem ih jedno po jedno u grad, kad mogu. Nekada ne mogu, fizički. Oni meni i dalje pomažu, raspreme sto, čiste povrće, seckaju… I sve uz muziku i smeh. A kuća? Što stignem – stigla sam i ne sekiram se baš. Ne moraju prozori da budu čisti, neka prašine ispod kreveta. Legnem ja preko dana da odmorim i nadoknadim sna, ali sve je to život, nemamo stresove. Niko ne galami, ne dozvoljavam povišen ton. To što umesto nogu imaju točkove nije strašno, kreću se – kaže Dragana.