Ovo je lice žene koja je 1992. godine u Donjoj Kamenici kod Zvornika izvršila jedan od najsvirepijih zločina u proteklom ratu. Elfeta Veseli, pripadnica takozvane Armije BiH, zvjerski je mučila i ubila jedanaestogodišnjeg dječaka Slobodana Stojanovića, čija je jedina „krivica” bila to što se vratio u selo da spasi svog vezanog psa.
Za monstruozno iživljavanje – siječenje ušiju, rasporivanje stomaka i konačni pucanj u glavu nevinog djeteta – ova žena je decenijama izbjegavala odgovornost, skrivajući se u Švajcarskoj pod maskom „civilne izbjeglice”.
PRAVOSUDNA SRAMOTA I PRIVILEGIJE ZA ZLOČINCA
Kada je konačno izručena, pravosuđe BiH joj je izreklo sramno malu kaznu od svega 13 godina zatvora – kaznu koja predstavlja uvredu za žrtvu i njenu porodicu i za zdrav ljudski razum.
No, tu nije kraj beščašću – umjesto da služi strogo kontrolisanu kaznu za sadističko ubistvo djeteta i bude smještena u kompetentnu psihijatrijsku ustanovu, Elfeti Veseli su omogućene vanzatvorske pogodnosti. Svakog mjeseca slobodno šeta Ilidžom i Tuzlom.
U KPZ Tuzla izmišljeno joj je radno mjesto u „hortikulturi” samo da bi joj se formalno omogućilo pravo na godišnji odmor.
U znatnom dijelu muslimanske javnosti ova psihopata se čak doživljava i kao heroina.
TEROR IZATVORENICA I BAHATOST IZA REŠETAKA
Po posebnom tretmanu koji uživa u KPZ Tuzla vidi se dubina sistemskog licemjerja.
Prema svjedočenjima drugih zatvorenica Elfeta uživa otvorenu zaštitu pojedinih stražara, zbog čega neprestano maltretira i teroriše druge zatvorenice srpske i hrvatske nacionalnosti.
Kada bi maltretirane zatvorenice skupile hrabrost da prijave njenu torturu, umjesto da Elfeta bude kažnjena – one su slane u samicu.
Zbog nje se u zatvoru nije smjela obilježiti ni pravoslavna božićna liturgija dok je drugim zatvorenicama Srpkinjama otvoreno prijetila riječima: „da Bog da pa da opet zarati, da opet idem u rat”.
Slobodanovi roditelji, majka Desanka i otac Ilija, preminuli su od tuge ne dočekavši pravdu a njihova kćerka i ostatak familije danas moraju da žive sa saznanjem da ubica njihovog brata slobodno šeta ulicom i uživa zaštitu čak i u zatvoru.
Elfeta Veseli je živi dokaz da sistem nije donio pravdu, već je omogućio zločincu da se i dalje podsmijeva žrtvama i otvoreno prijeti novim krvoprolićem.
Slobodan Stojanović je danas Sveti novomučenik, a naša dužnost prevazilazi samo čuvanje uspomene. Ovo nije samo pitanje borbe protiv zaborava, već pitanje budnosti i opstanka. Kada društvo i sistem otvoreno veličaju, štite i nagrađuju ovakve psihopate, dok one iza rešetaka otvoreno sanjaju o novom ratu – to nije prošlost, to je direktna prijetnja. Društvo koje od monstruma pravi heroinu i omogućava joj slobodu, time otvoreno priprema i planira nove zločine. Zato je oprez naša obaveza.
Zaborav je saučesništvo, a naivnost korak ka novom stradanju!
Stojan Janković 🏘️
ЛИЦЕ ЗЛОЧИНА БЕЗ КАЈАЊА: ЕЛФЕТА ВЕСЕЛИ И ПОДСМИЈАВАЊЕ ПРАВДИ
Ово је лице жене која је 1992. године у Доњој Каменици код Зворника извршила један од најсвирепијих злочина у протеклом рату. Елфета Весели, припадница такозване Армије БиХ, звјерски је мучила и убила једанаестогодишњег дјечака Слободана Стојановића, чија је једина „кривица” била то што се вратио у село да спаси свог везаног пса.
За монструозно иживљавање – сијечење ушију, распоривање стомака и коначни пуцањ у главу невиног дјетета – ова жена је деценијама избјегавала одговорност, скривајући се у Швајцарској под маском „цивилне избјеглице”.
ПРАВОСУДНА СРАМОТА И ПРИВИЛЕГИЈЕ ЗА ЗЛОЧИНЦА
Када је коначно изручена, правосуђе БиХ јој је изрекло срамно малу казну од свега 13 година затвора – казну која представља увреду за жртву и њену породицу и за здрав људски разум. Но, ту није крај бешчашћу – умјесто да служи строго контролисану казну за садистичко убиство дјетета и буде смјештена у компетентну психијатријску установу, Елфети Весели су омогућене ванзатворске погодности. Сваког мјесеца слободно шета Илиџом и Тузлом.
У КПЗ Тузла измишљено јој је радно мјесто у „хортикултури” само да би јој се формално омогућило право на годишњи одмор.
У знатном дијелу муслиманске јавности ова психопата се чак доживљава и као хероина.
ТЕРОР ИЗАТВОРЕНИЦА И БАХАТОСТ ИЗА РЕШЕТАКА
По посебном третману који ужива у КПЗ Тузла види се дубина системског лицемјерја.
Према свједочењима других затвореница Елфета ужива отворену заштиту појединих стражара, због чега непрестано малтретира и терорише друге затворенице српске и хрватске националности.
Када би малтретиране затворенице скупиле храброст да пријаве њену тортуру, умјесто да Елфета буде кажњена – оне су слане у самицу.
Због ње се у затвору није смјела обиљежити ни православна божићна литургија док је другим затвореницама Српкињама отворено пријетила ријечима: „да Бог да па да опет зарати, да опет идем у рат”.
Слободанови родитељи, мајка Десанка и отац Илија, преминули су од туге не дочекавши правду а њихова кћерка и остатак фамилије данас морају да живе са сазнањем да убица њиховог брата слободно шета улицом и ужива заштиту чак и у затвору.
Елфета Весели је живи доказ да систем није донио правду, већ је омогућио злочинцу да се и даље подсмијева жртвама и отворено пријети новим крвопролићем.
Слободан Стојановић је данас Свети новомученик, а наша дужност превазилази само чување успомене. Ово није само питање борбе против заборава, већ питање будности и опстанка. Када друштво и систем отворено величају, штите и награђују овакве психопате, док оне иза решетака отворено сањају о новом рату – то није прошлост, то је директна пријетња. Друштво које од монструма прави хероину и омогућава јој слободу, тиме отворено припрема и планира нове злочине. Зато је опрез наша обавеза.
Заборав је саучесништво, а наивност корак ка новом страдању!
Стојан Јанковић 🏘️