Ljubavna priča najlepšeg sarajevskog para sa najtužnijom sudbinom tera suze na oči.
Ljubavna priča Srbina Boška Brkića i muslimanke Admire Ismić ostala je zauvek upisana kao jedna od najtužnijih i najpotresnijih priča sa prostora bivše Jugoslavije. Njihova sudbina, ispunjena iskrenom ljubavlju i tragičnim krajem, ni danas ne prestaje da izaziva emocije kod ljudi širom regiona. Prošle su 33 godine od smrti “sarajevskih Romea i Julije”, ali sećanje na njihovu ljubav i dalje živi.
Ljubav koja nije marila za ime i veru
Boško i Admira bili su mladi ljudi koji su verovali da ljubav može pobediti sve razlike. U vremenu kada su rat, mržnja i podele zahvatile Bosnu i Hercegovinu, njih dvoje nisu želeli da dozvole da ih nacionalnost i prezime razdvoje.
Nakon godinu dana rata u BiH, odlučili su da napuste Sarajevo, grad koji je svakim danom postajao sve opasniji i sumorniji. Sanjali su o novom početku u nekoj mirnoj zemlji, daleko od granata, sirena i pogleda punih osude. Želeli su samo običan život — da vole jedno drugo bez straha i da svoju budućnost grade u slobodi.
Foto: Printscreen Youtube
Kobni prelazak preko mosta
Dana 18. maja 1993. godine, dvoje zaljubljenih dvadesetpetogodišnjaka krenulo je ka naselju Grbavica, koje je tada bilo pod kontrolom Vojske Republike Srpske. Njihov plan bio je pažljivo organizovan, a prelazak preko mosta unapred dogovoren. Prema dogovoru, nijedna strana nije smela da otvori vatru dok budu prelazili.
Boško i Admira verovali su da ih od slobode deli samo nekoliko koraka. Bili su srećni jer će konačno ostaviti iza sebe ratni pakao i započeti novi život.
Međutim, trenutke nade i sreće prekinuli su pucnji snajpera.
Foto: Printscreen/YouTube/Sadgamemo
Smrt u zagrljaju voljene osobe
Prvi metak pogodio je Boška. Nedugo zatim pogođena je i Admira. Iako teško ranjena, uspela je da dopuzi do svog voljenog. U poslednjim trenucima života privila se uz Boška i izdahnula u njegovom zagrljaju.
Fotografija njihovih tela kako nepomično leže jedno pored drugog postala je simbol besmisla rata i stradanja nevinih ljudi.
Njihova tela ostala su danima na mostu, jer nijedna zaraćena strana nije smela da priđe iz straha od novih napada. Tek nakon sedam dana, Vojska Republike Srpske uklonila je njihova tela.
Sahrana i poslednji oproštaj
Boško i Admira najpre su sahranjeni u Lukavici. Kasnije su, prema želji Admirinih roditelja, njihovi posmrtni ostaci preneti na sarajevsko groblje. Taj čin blagoslovila je i Boškova majka, pokazujući da ni posle svega među njihovim porodicama nije bilo mržnje.