Od prijatelja do neprijatelja: Izrael i Turska na ivici rata – ovo su crvene linije Erdogana i Netanjahua

   

NEDAVNI talas medijskih izveštaja o mogućem sukobu između Turske i Izraela pokrenut je tvrdnjama da je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan zapretio da će izvršiti invaziju na Izrael.

Ubrzo nakon toga, međutim, to tumačenje je osporeno u Turskoj. Konkretan citat se ispostavio kao star i izvučen iz konteksta, a turski mediji insistirali da Erdogan nije dao nikakvu direktnu izjavu o spremnosti da pokrene rat protiv Izraela. Ipak, nesumnjivo je da je eskalirao svoju oštru retoriku prema Izraelu, uključujući nazivanje Izraela terorističkom državom i upoređivanje premijera Benjamina Netanjahua sa Hitlerom, analizira RT International.

Klizanje ka sukobu

Čak i ako ostavimo po strani spor oko precizne formulacije, intenzitet reakcije na izveštaje o „pretnji invazijom“ je sam po sebi otkrivajući. Pokazuje da su odnosi između Ankare i Jerusalima već dostigli fazu u kojoj se čak i dvosmislena fraza odmah tretira kao politički signal, a svaki oštar komentar može postati deo šire slike velike regionalne konfrontacije. Tlo za takvu percepciju je odavno pripremljeno samom putanjom tursko-izraelskih odnosa.

Na prvi pogled, ovo može izgledati kao još jedan izliv emotivne retorike, kakva je dugo bila uobičajena na Bliskom istoku, gde su dramatične pretnje i demonstrativne izjave postale deo političkog jezika. Ali to objašnjenje je previše plitko i stoga promašuje pravu poentu. Ono čemu svedočimo zapravo odražava mnogo dublji i opasniji proces.

Turska i Izrael postepeno prestaju da se vide samo kao povremeni protivnici podeljeni određenim sporovima i sve više počinju da se posmatraju kao strateški rivali u dugoj igri. To je ono što trenutnu razmenu izjava čini posebno alarmantnom. Kada države uđu u fazu sistemskog rivalstva, sama retorika počinje da oblikuje način na koji elite, društva i bezbednosne institucije zamišljaju budući sukob kao nešto gotovo prirodno..

Do pre samo dve decenije veliki prijatelji…

Posebno je važno shvatiti da Turska i Izrael nikako nisu bili predodređeni za neprijateljstvo. Naprotiv, decenijama su se njihovi odnosi razvijali veoma različitom putanjom. Ankara je postala prva zemlja sa muslimanskom većinom koja je priznala Izrael sredinom dvadesetog veka.

Tokom Hladnog rata, dve zemlje su održavale radne veze zasnovane na pragmatizmu, zajedničkim vezama sa zapadnim svetom i razumevanju da je u nestabilnom regionalnom okruženju bolje imati dodatne kanale interakcije nego pretvoriti ideološke razlike u stalni izvor sukoba.

Ali pravi procvat tursko-izraelske saradnje došao je 1990-ih. Tada su obe strane počele da vide u drugoj važan element sopstvene bezbednosne strategije. U tim godinama, tursko-izraelski odnosi su se zaista približili skoro strateškom nivou. Vojna i obaveštajna saradnja bila je posebno bliska.

Za Tursku je to značilo pristup tehnologiji, modernizaciju, koordinaciju po bezbednosnim pitanjima i jačanje njenih oružanih snaga. Za Izrael, savez sa velikom muslimanskom zemljom koja zauzima položaj od ogromnog geografskog značaja nosio je i simboličku i praktičnu vrednost. To je pokazalo da je jevrejska država sposobna da izgradi trajne veze u regionu i da prevaziđe uobičajene granice diplomatske izolacije. Zajedničke vežbe, vojni kontakti, sporazumi o odbrani, tehnička modernizacija, razmena obaveštajnih podataka i politička koordinacija stvorili su utisak da se između dve države oblikuje dugoročna osovina.

MOSAD pomagao Turskoj

Upravo tom periodu pripada priča o lideru Radničke partije Kurdistana (PKK) Abdulahu Odžalanu, priča koja i dalje nosi simboličku težinu za razumevanje kako je tursko-izraelska bliskost doživljavana i u Turskoj i širom regiona. Ono što ostaje potvrđena činjenica jeste da je Odžalan zarobljen od strane turske obaveštajne službe u Keniji 1999. godine. Pa ipak, gotovo odmah se učvrstio širi narativ koji sugeriše da je izraelska obaveštajna služba možda pomogla Turskoj u operaciji. Ta tema je postala deo poluzasenčenog političkog sećanja regiona. Za neke je to bio dokaz dubine tursko-izraelskog partnerstva. Za druge je to postalo deo šireg mita da je Izrael, u kritičnim trenucima, stajao uz tursku državu u njenoj borbi protiv kurdskog pokreta. Čak i ako se ostavi po strani pitanje koliko su te percepcije bile tačne, važnija stvar ostaje. Takvi narativi mogli su se ukoreniti samo zato što je, 1990-ih, tursko-izraelska saradnja izgledala toliko blisko da su mnogi smatrali sasvim verovatnim da je Izrael možda imao udela u nekim od najosetljivijih operacija Turske.

Palestina

Prekretnica u javnoj percepciji dogodila se sa incidentom Mavi Marmara 2010. godine, kada su izraelske snage napale flotilu brodova koji su prevozili pomoć blokiranoj Gazi, koju je Turska pomogla da se organizuje. Tokom napada, devet ljudi je ubijeno na turskom brodu Mavi Marmara, većina njih turski državljani. Nakon toga, odnosi su se naglo pogoršali, a međusobno nepoverenje se proširilo daleko izvan zidova diplomatskih kancelarija. Postalo je deo masovne političke svesti. Za tursko društvo, Izrael se sve više pojavljivao kao država koja deluje sa pozicije sile i zanemaruje moralna ograničenja. Za veći deo izraelskog establišmenta, Turska je počela da izgleda kao bivši saveznik koji se brzo kreće ka radikalizaciji, koristeći palestinsko pitanje za sopstveni uspon i prelazeći ka konfrontacionijem modelu ponašanja. Kasnije su obe strane uložile napore da normalizuju odnose. Bilo je izvinjenja, pregovora, povratka formalnim diplomatskim kanalima i na kraju obnove punih odnosa. Ali to otopljavanje se pokazalo više kao pauza nego trajni preokret. Rat u Gazi je ponovo razbio odnose i postalo je očigledno da stari nivo poverenja više ne postoji.