Ovako je svojevremeno o sebi govorio Knut Flovik Thoresen.
-Da ću završiti kao norveški oficir na Balkanu bilo je potpuno nezamislivo kada sam izabrao karijeru. Godine 2002. krstio sam se u srpskoj crkvi u Skugriću kod Modriče u Republici Srpskoj, iste godine kada sam se venčao i oženio Srpkinju. Zajedno imamo dvoje dece, norveško-srpske koja su takođe krštena u Skugriću.
Prvi put je sa norveškom vojskom na Kosovu i Metohiji bio 2001. godine, kada je, kako kaže, brzo shvatio da Srbe progoni albanska većina. -U leto 2003. ponovo sam dobio raspored na Kosovu i Metohiji, ovoga puta u norveškom bataljonu zaduženom kao interventni bataljon snaga Kfora. Ovde sam služio kao dežurni na komandnom mestu bataljona – naveo je.
A onda je došao mart 2004
Sve je bilo veoma haotično, dim iz zapaljenih kuća i ostalo, suzavac. Morao sam da stavim gas-masku, sećam se da mi se grlo znojilo. Pozicionirali smo se nedaleko iza crte, za komandata je bilo bitno da bude daleko ispred. Imali smo mnogo ranjenih, sećam se da su pokupljeni s leđa, neki sa povredama glave koje su krvarile.
Mislim da smo imali oko 20-25 povređenih, ali veoma ograničena medicinska sredstva, a samo jedan lekar koji je poslat sa povređenim pacijentom, bilo je povređenih i iz nekoliko drugih nacija.
Moj prijatelj i kolega oficir bio je upucan u koleno. Albanci su gurali decu ispred sebe kako bi sprečili norveške vojnike da pucaju na njih. Kamenje i oružje Albanci su prevezli kolima Hitne pomoći iz prištinske bolnice. U noći 18. marta stvari su se smirile. Oko 400 norveških vojnika zaustavilo je 10.000 Albanaca za skoro 10 sati. Gračanica je spasena. Osećao sam da sam umoran nakon skoro 50 sati aktivnosti bez sna.
Albanci su prevezli kolima Hitne pomoći iz prištinske bolnice. U noći 18. marta stvari su se smirile. Oko 400 norveških vojnika zaustavilo je 10.000 Albanaca za skoro 10 sati. Gračanica je spasena. Osećao sam da sam umoran nakon skoro 50 sati aktivnosti bez sna.
Zahvaljivao sam Bogu što je Gračanica spasena i bio ponosan što sam norveški oficir. U nedeljama koje su usledile ponovo sam mogao da zapalim sveće u svetom manastiru koji mi je toliko značio.