Kravica, Božić 1993: Kada je „radost” bila tuđa smrt
Dok su porodice u podrinjskom selu Kravica 7. januara 1993. godine proslavljale Božić, praznik mira i porodice, njihovi domovi pretvoreni su u buktinje, a njihovi životi u pakao.
Napad snaga pod komandom Nasera Orića ostavio je za sobom pustoš, pepeo i krike koji i danas odzvanjaju.
Ono što ovaj zločin čini dodatno zastrašujućim jeste upravo priznanje sa video-snimka — svedočanstvo o „velikoj radosti” koju je pojedinac osećao dok je Kravica gorela, a čitavo jedno mesto pretvarano u zgarište.
Nevine žrtve brutalnog pira
U Kravici tog dana niko nije bio pošteđen — ni deca, ni stari, ni nepokretni. Svako ime je priča o prekinutoj mladosti ili surovoj starosti:
Najmlađe žrtve: Vladimir Gajić imao je samo četiri godine. Novica Bogićević četrnaest. NJihovo detinjstvo prekinuto je pre nego što je pošteno i počelo.
Mara Božić (89): Nepokretna starica, najstarija žrtva masakra. Zlostavljana je, a potom živa zapaljena u sopstvenoj kući. Istog dana ubijen je i njen sin.
Negosav (80) i Krstina Erić (81): Nepokretni bračni par koji je mučen, a zatim zapaljen na sopstvenom kućnom pragu.
LJubica Obačkić (75): Ubijena u povratku sa jutarnje božićne liturgije, u trenutku kada je tražila mir i molitvu.
Tankosava Stevanović (55): Nepokretna žena koju su vojnici zarobili, brutalno mučili i usmrtili sa čak 15 ubodnih rana, prema nalazima patologa.
Nevenka Đukanović (45): Zlostavljana u svojoj kući. Prema svedočenjima, odsečena joj je glava, a njeno telo — kao i telo Stamene Trišić — ni danas nije pronađeno i vodi se kao nestalo.
Krvavi bilans božićnog jutra
Tog dana ubijeno je 46 Srba. Stariji meštani koji nisu mogli ili nisu želeli da napuste svoje kuće, poput Vladimira Stojanovića (78), Draga Lazića (80), Vasa Nikolića (75), Rista Popovića (73) i Mila Jokića (66), postali su mete neshvatljive surovosti.
„Sve kuće su četničke gorele… Tada sam ipak osećao veliku radost.”
Reči su čoveka sa snimka, dok hladnokrvno opisuje svetlost plamena koji je gutao domove njegovih komšija.
Ovaj snimak i ova nabrojana imena ostaju kao večni, neumoljivi podsetnik na to dokle ljudska surovost može da ide — kada se tuđa kuća u plamenu i tuđa smrt na najradosniji hrišćanski praznik posmatraju sa ushićenjem i radošću. Pamćenje ovih žrtava je dužnost, kako se njihova tragedija nikada ne bi predala zaboravu.
SNIMAK POGLEDAJTE KLIKOM NA LINK ISPOD
J. Đ. I.